Problem percepcije
Sa Ivanom Mandićem, rediteljem, intervju napravio Milan Milosavljević (Vorky Team Ruma)
Milan Milosavljević i Ivan Mandić
Milan: Premijera filma “Problem percepcije” je bila u Domu
Omladine pre 2 godine i tvoj stav se
jasno vidi, nema šta da se polemiše, ali kakve su bile reakcije posle premijere
u javnosti, generalno, kao i od ljudi koji su učestvovali u filmu?
Ivan: Na premijeri je bilo burno,
došli su učesnici u filmu i ljudi
različitih gledišta tako da je sledila žučna polemika, koja se nije smirivala.
Na kraju smo možda postali nebitni i ja i
film. Polemika se nastavila u vidu konstantnog sukoba, ja sam postao i
sam posmatrač u svemu tome. Meni je bilo jako krivo na premijeri što je do toga došlo, imao sam neko naivno
uverenje da ako se prosto prikažu ovakve stvari onako kako su se desile da će
makar to omogućiti da ljudi dostojanstveno razgovaraju, medjutim upravo se
desilo suprotno, to je samo raspalilo strasti. To mi je dosta teško palo. Posle
je bilo još nekoliko projekcija u različitim situacijama i slične su se stvari
dešavale, ponovo su se dešavale polemike i onda mi je čak postalo interesantno,
zabavno. Sa strane sam stajao, posmatrao, i gledao kako se ljudi sukobljavaju i
film postaje potpuno nebitan.
Milan: Rehabilitacija nečega što se dogodilo pre
izvesnog vremena uvek predstavlja problem u javnosti, naravno ti si radio
istraživanje na filmu i došao do određenih činjenica koje si potkrepio na neki
način. Inače u samom procesu je bilo problema kao i u selu Vranić, i ovom
čoveku koji se vratio nakon niza godina u selo, ali prosto to nema neko rešenje
ni dan danas, na državnom nivou nije rešeno, ne postoji neki način da se na
kraju nekako razreši taj problem.
Ivan: Što se tiče Veselina, koji
se vratio iz emigracije i koji se sad nastanio tu, prosto ti predmeti protiv
njega su zastareli, ako su ikad i vodjeni, dokumantacije nema i on je po
stavkama slobodan gradjanin. Te stare rane se jako teško leče i taj sukob neće
da izadje i da nestane. Meni je on npr. delovao dosta hladnokrvno dok smo ga
snimali, dok smo imali intervju sa njim. Ali, posle montaže kad smo birali
kadrove video sam da je i on duboko uznemiren zbog svega toga, posle toliko
godina. To je dogadjaj koji obeleži i
žrtve i učesnike trajno, to je bio moj utisak.
Šta država može tu da učini ja stvarno ne
znam. Prosto mi je bio zanimljiv kao dogadjaj, kao fenomen da posmatram i da ga
snimim, i da pokušam i ja nekako da razumem, ne znam koliko sam uspeo u tome.
Prosto je jedinstvena prilika da se jedan takav dogadja sagleda zato što je jako teško doći do nekih
informacija i do nekih ljudi, nije lako doći do informacija o takvom jednom
dogadjaju, ovde je prošlo jako dosta vremena,
ali nešto smo uspeli da rekonstruišemo.
Milan: Ovo je svojevrsni nastavak
tvog predhodnog filma “Nestanak heroja”, u kome se ti baviš promenom naziva
ulica u Beogradu, odakle taj poriv, da li tvoje godine odrastanja u
Jugoslaviji, u drugačijem sistemu i zašto radiš na ovakvim projektima?
Ivan: Film je nastao dosta
spontano, radio sam intuitivno. Ustvari, bavio sam se identitetom. Pitao sam
se ko sam ja, i kakav je moj identitet, zašto se to menja, i u kakvom
okruženju živimo. Rad komisije za preimenovanje trgova i ulica
bio mi je zabavan i simpatičan, jer su oni na neki način uvodili novu ideologiju i kreirali novi identitet, koji je bio
drugačiji od onog koji sam ja imao kao
tinejdžer, i kao dete, kad sam odrastao na trgu Lole Ribara. Sve je krenulo iz
ličnog ugla i ja sam se malo iznenadio
kad sam na kraju video taj film, jer
je pokušavao da odbrani i
levičarsku ideologiju i nasledje levice koje postoji kod nas.
Posle tog filma prirodno se
nastavilo interesovanje i onda sam počeo da se bavim ovim procesom i sećanjem
na drugi svetski rat. Imao sam ideju posle ovog filma za još neke dalje
projekte, medjutim, video sam da to moje interesovanje za drugi svetski rat
nije tako široko raspostranjeno. Tako da naredni projekat, posle
ovog filma (Problem percepcije), nije naišao na neku podršku i on još uvek nije
u fazi realizacije. Film “Nestanak heroja” radio sam iz nekog ličnog ugla o
ulicama koje se menjaju, ali je to i jedna priča koja nema kraja.
Milan: Baviš se temom bivše Jugoslavije u dokumentarnom
filmu, za razliku od drugih autora, iz ličnog ugla. Kako posmatraš ove
nedavne stvari, da li to povezuješ sa ratovima na prostorima bivše Jugoslavije? Kakav je odnos ljudi koji
su preživeli 2. svetski rat prema onome što se dogodilo devedesetih?
Ivan: Što se tiče ljudi koji se pojavljuju u
filmu i povezivanja te tematike ratova devedesetih i 2. svetskog rata velike su
razlike i ljudi upadaju u vatru, iako su istomišljenici po nekim pitanjima iz 2.
svetskog rata lako može da se desi da potpuno drukčije razmišljaju o ratovima
devedesetih, mnogo klizav teren da bi se neke paralele povlačile. Meni je to
bio motiv da se uopšte bavim ovim, jer ratovi iz devedesetih slično se
odigravaju i ponovile su se neke slike iz 2. svetskog rata i ostala je jedna
trauma koja motiviše da se čovek zapita, istražuje i bavi time. Ja nisam jedini
na koga je to sve ostavilo neke posledice, koga tera da odredjene teme ispituje
i da se time bavi.
Milan Milosavljević i Ivan Mandić
Нема коментара:
Постави коментар